Borim se noćas opet sa starim strahovima... I ne znam da li se tresem od straha ili hladnoće, ali ne osećam se prijatno. Jeza se razvlači niz kičmu, idući na dole ostavlja za sobom žmarce koji prosto bole, a kada se penje uz kičmu na kraju udara tačno u mozak. Misli mi se razlivaju. Trudim se da mislim o njemu, ali ne ide. Shvatam, nije ovde više reč o njemu. Ja sam ta koja ima problem sa kojim mora već jednom da nauči da živi.
Ali kako?
Samo prihvatanje problema znači bol. Bol vodi u patnju, patnja u nesigurnost... a nesigurnost mi nikada nije donela ništa dobro.
Gadan neki teret vučem sa sobom. Pitam se samo hoću li ga se ikada rešiti ili je to prokletstvo koje neće nikada nestati. Po svemu sudeći, neću ga se nikada rešiti. Stara priča se opet ponavlja... U svemu tražim nešto loše...
Noćas ću pokušati da odigram drugačije. Ovaj put moram napraviti dubok rez između onoga što je bilo i onoga što jeste. On me voli. On se odrekao svega što je moglo nama da stoji na putu. I ostalo me ne zanima.
I ja ću se sutra opet smejati, biću ona koju je zavoleo i koju može i dalje bezbrižno da voli. Neka njemu njegova prošlost. Pa ni ja svoju nisam gumicom izbrisala, tu je, u sećanju, svuda oko mene.
Ali noćas, samo još noćas, jako ću zaplakati i prokleti sudbinu koja mi je odredila pogrešno vreme i mesto za život. Ja ne pripadam ovde, ja pripadam njemu. A on, godinama i kilometrima je daleko od mene...
Ali i to je samo noćas i neku noć više. Uskoro ćemo opet biti pravi, na pravom mestu, u pravo vreme. Jer svako vreme i svako mesto je naše. Kada smo zajedno.
A ja ću još samo sada reći svom ludom srcu da ne tuguje... Uvek je lepše voleti.
Čudna je noć. Grizem vazduh zubima, čelo je naborano, ruke promrzle, niz kičmu prolaze žmarci... Hladno li je...? Ne znam. Oči se sklapaju, mozak odustaje, misli se stapaju u jednu, u činjenicu da ne postoji čovek koji više zaslužuje moju ljubav. Usnivam sa saznanjem da volim. Njega. Svom ljubavlju koja u meni postoji.
Jutro me mora dočekati sa osmehom...
