Hajde da se usudim da načinim i taj prvi korak. Da ćutim više ne mogu. Osećanja sam nekada tako lepo umela da potisnem, ali reči nikad. One uvek nađu način da izlete iz mene i to najčešće u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. A teško je posle sa tim pogrešnim rečima... njih neko drugi mora da proguta, a ja vrlo dobro znam koliko gorke umeju da budu.
Krećem... Tražim put do samog središta svog srca. Tamo sam zakopala sve ono sa čim iz ovog ili onog razloga nisam umela da se nosim. Tamo je sve ono što sam prećutala, bilo sebi ili drugima, tamo je i sve ono što me je mučilo nakon što o nečemu progovorim. Stalno sam išla iz krajnosti u krajnost, ali više tako ne mogu, moram naučiti kad, šta i na koji način nešto treba reći ili uraditi.
Iznenadila sam se kada sam videla koliko je lako (ponovo) voleti. I koliko je teško to pokazati kada ti život poturi gomilu prepreka koje moraš preći da bi došao do nečijeg srca. Mislim da sam se razlogom plašila da volim. Teško je stalno živeti sa saznanjem da ti je za sreću potrebno prisustvo još jedne osobe. Ne nužno fizičko prisustvo, ali bar onaj osećaj da je taj neko tvoj, gdegod bio i štagod radio. I onda, kao za baksuz, pojavi se neko ko želi, a ne može da bude samo tvoj. Neko koga ti želiš samo za sebe, a ne možeš ga imati. Neko koga ćeš tako lako zavoleti, a koga možeš tako lako izgubiti ako tu ljubav ne iskažeš na pravi način. I povrh svega, život još stavi hiljadu kilometara između vas. Da mi ta ljubav nije donela toliku sreću, smatrala bih je najobičnijom kaznom za sva nedela koja sam počinila dok nisam naišla na ovo, na ovu ljubav koju sam čitavog života tražila, bezuslovnu. Međutim, srećna sam. Verovatno i više nego što sam toga svesna, jer je u ljudskoj prirodi da ne shvata šta ima sve dok to ne izgubi.
I sada se trudim da sačuvam sve ovo za šta sam se izborila. Nailazim na problem samo kad treba da ućutim i dobro razmislim o nečemu pre nego što krenem da osuđujem i od sebe pravim nekakvu žrtvu. Podjenako je strašno ponižavati onog koga voliš, kao i pred onim koga voliš ponižavati sebe. Zato ću ga i dalje gledati kao čoveka bez prošlosti i čoveka čija sam budućnost samo ja. A ovde ću priznati da je to čovek kome sam ja još uvek samo ljubavnica...
Kažu da je priznanje prvi korak ka izlečenju. Ali ja ne želim da se izlečim, prija mi ova ljubav. Želim samo da još malo stisnem zube i skupim snagu da ovo izguram do kraja, isto onako hrabro kao što sam i ušla u tu priču. Preživeh za godinu dana uz sve ono lepo i toliko ružnih stvari... Pa neću valjda odustati sad kada je konačno krenulo na bolje?
