Noćas sam shvatila zašto sam sve bliža ateizmu. Što sam starija sve mi je teže da verujem... da verujem u ono što ne vidim. Možda i može da se veruje samo srcem. Ali ja očigledno za to nisam sposobna. Ipak sam ja bila poprilično emocionalno osakaćena kada sam se onako na vrat na nos zaljubila. On sigurno nije verovao u to kada sam mu rekla. Da jeste, teško da bi ikada poželeo da se ja, ovakva, zaljubim u njega.
I čija sam sad muka? Svoja ili njegova? Kome li teže pada trpeti me ovakvu dok smo tako daleko jedno od drugog?
Ja ću još jednu noć da otplačem. A on? Smeje li se mojim ludostima ili se nervira zbog mene? Ne znam i istinu nikad neću o tome znati. Daleko je i ne vidim ga...
Prokleta daljina! Samo nje da se rešim i biće sve na svom mestu. Mora da bude. To je ono u šta danas jedino verujem.
