Ti ne znaš koliko mi nedostaješ. A kako bi i znao kada ne umem to da pokažem na način koji bi ti razumeo. Moje reči zvuče izlizano, prazno, neiskreno. A kada bi samo znao koliko zapravo ima istine u njima...
Evo i sada mi je teško da se nateram da odem u krevet. Tebe tamo nema i zašto bih žurila da legnem i zagrlim jastuk samo da ne osetim prazninu pored sebe?
Nema te da te poljubim i pogledam onako usnulog pre nego što sklopim oči i srećna utonem u san. Nema tvoje ruke da je držim u svojoj dok ne zaspim. Nema te ruke koju ću privući do svojih usana i poljubiti, unapred joj se zahvaliti što će mi ujutru skuvati kafu.
A jutro... Otvorim oči, a tebe opet nema. Nema mirisa kafe i tople sobe. Nemam kome da raširim ruke da mi se spusti u zagrljaj pre nego ustanem iz kreveta. Nemam kome da sednem u krilo, još pospana i u svojoj smešnoj pidžami, nemam kome da zavučem prste u kosu, koga da zarglim, osetim, udahnem, u koga opet iznova svako jutro da se zaljubim.
Nedostaje mi da te gledam. Da upijam pogledom svaku crtu tvog lica. Da tražim sjaj u tvojim očima. Dok pričaš da posmatram te usne koje najlepše ljube. Da slušam tvoj glas i da zadrhtim kad mi kažeš "ljubavi".
U meni si, potpuno, onako kako želiš i kako bi trebao da budeš. Svaki je trenutak mog života ispunjen tobom. Jedino mi ipak tvoje fizičko prisustvo nedostaje... da mogu da te zagrlim, poljubim i da zaspim pored tebe.
